U nastavku našeg današnjega vikend članka, govorićemo o jednoj životnoj ispovijesti, a koja nam naime dolazi iz Bosne i Hercegovine……
U srcu Brčkog žive Slavica i Đorđe Đurić, bračni par koji je pronašao sreću jedno u drugom nakon što su oboje prošli kroz razvod. Njihova ljubavna priča traje već 18 godina, ali ono što ih zaista izdvaja jeste njihova nesebična odluka da pruže dom i ljubav jednom napuštenom detetu. Iako Đorđe nije imao potomstvo iz prvog braka, Slavica je već bila majka troje dece i baka četvoro unučadi. Njihov život se iz temelja promenio pre nekoliko godina kada su u svoj dom primili bebu staru 11 meseci, koju je Slavica pronašla napuštenu pored kontejnera.
Sudbinski susret
Jednog dana, dok je obavljala svakodnevne obaveze, Slavica je primetila dete ostavljeno pored kontejnera. Mališanovo telo bilo je prekriveno krastama, a njegove noge su krvarile. Preplavljena emocijama, uzela ga je u naručje i pojurila prema socijalnoj službi, koja se nalazila u blizini.
- Vidio sam dijete pokraj kontejnera. Tijelo mu je bilo prekriveno krastama, a noge su mu krvarile. Suze su mi krenule… Socijalna služba bila je u blizini i ja sam urlajući utrčala s bebom u naručju. Policija je brzo reagovala i odveli smo ga u bolnicu. Procijenjeno je da ima oko 10-11 mjeseci. – priseća se Slavica.
Nakon nekoliko dana provedenih u bolnici, gde je dete dobilo neophodnu medicinsku negu, bilo je jasno da ga je neko napustio i ostavio na ulici. Kada je Slavica o svemu obavestila svog supruga, njegova reakcija bila je trenutna i odlučna.
- Rekla mi je telefonom da je našla dijete. Odmah sam rekao: ‘Samo ga odnesi kući.’ Djeca ne smiju živjeti na ulici. Ako su ga odbacili, neće ostati tamo, biće s nama. – ispričao je Đorđe.
Novi dom i novi početak
Nadležne institucije otkrile su da se dete zove Ismail i da ga je biološka porodica u potpunosti odbacila. Iako je sudska procedura morala da se sprovede, za Slavicu i Đorđa nije bilo dileme – oni su želeli da se brinu o njemu.
- Voljela bih da ostane. Iako već imam svoju decu, odgajala sam ga od malih nogu. Kada legnemo da spavamo, on me poljubi, zatim Đorđa, pa zajedno ležemo. Ne mogu zamisliti da ode od nas. – rekla je Slavica.
Za Đorđa, dečak je postao neizostavni deo porodice:
- On je moja duša. Ne mogu to opisati. Priraslo mi je srcu. Dao bih sve, čak i život ako treba.
Ljubav bez granica
Jedno od pitanja koje su se neminovno postavljala odnosilo se na Ismailovo versko poreklo. Međutim, za Slavicu i Đorđa to nikada nije bila tema.
- Nismo pitali ko je i šta je. Nije važno kojoj veri pripada. Bitno je samo jedno – dete zaslužuje ljubav i sigurnost. – istakla je Slavica.
Đorđe je dodao:
- Kada sam ja odrastao, živeli smo kao pioniri, učestvovali u radnim akcijama, i nacionalnost je bila poslednja stvar o kojoj smo razmišljali.
Ipak, želeli su da Ismail uvek bude svestan svog identiteta i porekla, kako bi izbegli eventualne psihološke traume u budućnosti. Zbog toga ga nikada nisu forsirali da ih zove „mama i tata“.
- Ne dopuštam iluzije jer bi ga to kasnije moglo mnogo koštati. Mora znati istinu. Nije mi lako kada dođe s igrališta i kaže da je njegov drug otišao s mamom, a onda pita gde je njegova. Peče me to… – rekao je Đorđe.
Zaključak
Zahvaljujući nesebičnoj ljubavi i velikodušnosti Slavice i Đorđa, Ismail je odrastao u srećnog, zdravog i veselog dečaka. Iako nije poznato da li još uvek živi s njima, jedno je sigurno – oni su mu pružili priliku za bolji život i dom ispunjen toplinom i ljubavlju. Njihova priča je podsetnik da ljubav ne poznaje granice, da su ljudi pre svega ljudi, i da je svaki čin dobrote vredan više od svega.
