Iznenadna istina: početak kraja veze
„Upoznao sam drugu ženu“, reči mog muža su bile hladne, ali jasne. Polako je birao svaku reč, kao da nije znao kako će zvučati. Zatim je dodao: „Zaljubio sam se.“
Taj trenutak kao da mi je zamrznut u sećanju. Sve je počelo da mi se vrti pred očima, a osećaj kao da sam izgubila tlo pod nogama bio je nepodnošljiv. Držala sam se za ivicu stola, pokušavajući da zadržim ravnotežu i da ne posustanem.
„Vidiš, pored nje se ponovo osećam živim. A kod tebe… kod tebe je sve nekako izbledelo“, rekao je, a te reči su me zatelebele na mestu. Pogledala sam čoveka koga sam volela, s kojim sam delila život, a nisam ga prepoznala.
„Izlazi“, rekla sam oštro, odlučno, kao da želim da ga oteram iz svog života zauvek. „Izlazi i ne usuđuj se da mi dođeš pred oči.“
Naš zajednički život: umetnost, ljubav i rutina
Naš stan je uvek bio odraz umetnosti – svaki zid je bio galerija, jer je Kolja voleo da sakuplja slike. „Vidiš, Karin, ovo je savršeno za našu kuću!“ često je govorio, obožavajući da se divi novim komadima umetnosti. Nije bio slikar, ali je imao sposobnost da vidi lepotu u najobičnijim stvarima, što mu je omogućilo da predaje istoriju umetnosti na univerzitetu.
I tako su dani prolazili, Kolja je dolazio s posla, zadovoljno se smeškao dok je kačio nove slike, a Alisa, naša dvanaestogodišnja ćerka, nije mogla da se zasiti tih umetničkih komada.
- „Tata, hoćeš li da moju sobu pretvorimo u galeriju?“ šalila se ona, dok je, s osmehom, razgovarala sa ocem o novim prostorima za umetnost. Tada je sve delovalo kao idiličan život, sa ljubavlju, smehom i planovima za budućnost.
Ali, kako je vreme prolazilo, trudnoća je postala težak test za naš odnos. Moj stomak je rastao, a sa njim su rasle i brige, ali Kolja je sve više bio zauzet poslom. Njegova obećanja su ostajala samo to – prazna obećanja. Trudnoća je bila izazov, a podrška koju sam očekivala od njega nije dolazila. Osećala sam se napušteno, dok je on, umesto da mi bude oslonac, odlazio sve kasnije sa posla.
Pomoć s neočekivane strane: podrška koja je izostala
Dok je Kolja bio odsutan, dever Ljoša je postao moj oslonac. Pomogao mi je da kupim sve što je potrebno za bebu, uključujući i prelep krevetac za bebu koji sam odabrala. Ljoša je, iako zabrinut zbog mog stresa, uspeo da me oraspoloži. Iako mi je često postavljao pitanje da li već znam pol deteta, smeštanje krevetića u dnevnu sobu bila je simbol mog pokušaja da pronađem makar deo sreće u ovom haosu.
„Sigurna sam da je devojčica“, govorila sam s osmehom, dok sam dodirivala glatku površinu kreveta. Ljoša je bio smešan u svom razmišljanju, ali mi je barem doneo malo vedrine.
Neizbežan razgovor: istina koja dolazi na vrata
Nakon nekoliko dana, Kolja se vratio, ali ništa nije bilo isto. Iako sam ga dugo čekala, njegova promenjena unutrašnja distanca bila je očigledna. Stao je u kuhinji i pogledao novi krevetac u dnevnoj sobi, njegov pogled bio je prepun nečega što nisam mogla da razumem.
„Moramo ozbiljno da razgovaramo“, rekao je, ali ton njegovog glasa bio je hladan i uzak. „Ona je student iz moje nove grupe… u početku nisam pridavao značaj njenom flertovanju, ali onda… pored nje se ponovo osećam živim. Kod tebe, sve je izbledelo.“
Pogledala sam ga, pokušavajući da shvatim koga imam pred sobom. I tada, svestan svega što je rekao, moje srce je odlučilo da je vreme da se okrenem. „Izlazi“, ponovo sam rekla, ovog puta hladno i odlučno. „Izlazi i nikada se više ne usuđuj da mi dođeš pred oči.“
Kraj jednog poglavlja: poslednje reči i ispraćaj
Kolja je počeo tiho da pakuje svoje stvari. Bio je to tihi, mehanički ritual, kao da je već znao kako će sve da se završi. Košulje, pantalone, omiljeni džemper koji sam mu kupila prošlog Božića – sve je polako nestajalo iz njegovih ruku. „Pomoći ću finansijski“, rekao je, dok je zatvarao torbu. „I reci Alisi da je volim.“
Vrata su se zatvorila za njim, a ja sam ostala sama, u tišini svog života. Ružičasti krevetac u sobi bio je simbol svega što sam želela, ali i svega što sam izgubila. Brige su postajale sve veće, ali hvala Bogu što nisam bila sama. Moja majka i Ljoša su stajali uz mene i pomagali u svakom pogledu.
Povratak na prag: nedostojna iskupljenja
Jednog dana, Kolja je ponovo stajao na pragu, izgubljen, kao da je tražio način da se vrati u moj život. Alisa ga je ignorisala, otišla je u svoju sobu i zaključala vrata, a moj glas je bio čvrst kada sam mu odgovarala: „Šta ti treba?“ Kolja je, kao kriv učenik, pokušao da se opravda. „Napravio sam veliku grešku… ponašao sam se kao glup dečak…“
„Tačno, kao dečak“, odgovorila sam, prekidajući ga. „Ali ti više nisi tinejdžer. Ti si odrasla osoba koja mora biti odgovorna za svoje postupke.“
Iako se vratio, ništa nije bilo isto. Moje srce je bilo previše slomljeno da bi moglo da ga ponovo primi.
